платно што се беласа на мутним бистрицима
Кроз мутну лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.
Ду̀га је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.
Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.
И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади копци
очи које се кротко приближише смирају.
