И нема божјега дана
кад крв не би из нових бризнула рана,
и нема божјега дана
кад не би нетко плакао.
О, наша кућа је проклета, болесна, пакао!
У кући се нашој људи боду ко отровне осе,
по ходнику, гдје петролејке гасну у прљавој спирали,
црне сандуке носе.
О, колико душа се код нас у кући тали,
а људи очајно вичу по стубама у спирали.
Очи болесних жена, што перу у пари рубље,
у огњици горе ко грозничаве зубље!
И вичу грозне црне стубе,
у кући се нашој људи и жене са страхом у души љубе.
На крову куће наше пјева црни ћук,
и бијесови се бију у душама људи;
на крову куће наше Смрт своју пјесму гуди,
а над кућом нашом гори звјездан лук.
И бијесови се бију,
и покућство се ломи,
и људи се свађају,
а родиље вичу.
Већ опет се негдје шкрофулозни гноми рађају
и нови мартири ничу.
И негдје бренчи харфа.
То луђак неки своје мртве оплакује сне.
И то је Све.