Заборављена,
Остављена,
Сама са својим песмама,
у свету рима,
једна је Марина.
Нигде није било
твоје бисте, ни похвале,
ни слике, песникињо,
душе чисте.
Ти, што љубав
познајеш по болу
дуж целог тела
и даљини,
блиска за све,
болна, као уздах
у туђини.
Поетесо руска,
што сребром сјајиш
сваког трена,
што све примаш,
а стоструко дајеш,
сињега си мора пена.
Ти, што се не бојиш
ни црне земље,
ни беле хартије,
Русија би била мања
да твојих песама није.
Борисе, пријатељу искрени,
почивај у миру,
претешко је било
њено бреме,
а лепоту риме
у незаборав,
уписало је време.
Марина, руска земља, непрегледна,
твој гроб зна и скрива, клети,
оно што си само хтела,
у том болном судњем часу,
било је - умрети.
(Из збирке На трагу светлости, 2016)
