Textual description of firstImageUrl

Милета Јакшић | НОЋ НА РЕЦИ




Ваздух трепти; ноћна птица
На далеком кличе жалу.
Чун се љуљне, вал заблиста
Па се пропне на обалу,

Прошапће јој тихе речи,
Ороси је и пољуби,
Ал се санан натраг врати
Па се води у дну губи.

И ућути... С тобом бдијем,
Нигде људи, тек нас двоје –
Што ми срце тако бије
Милујући руке твоје?

Да л' ми поноћ душу греје
Па у крви пламен буди;
Откуд говор, што ми машту
У немирни' пали груди'? –

Врба шушти; у дубини
Глатке реке месец плови
А кроз грање тихо шапћу
Пуни чара, слатки снови:

Није оно лик месечев
Него хумка светла гроба,
Где почива мртва вила
Из старога чудног доба.

Лепа као звезда сјајна,
Мила ока, бела лица
У врбаку покрај воде
Живела је бродарица.

Кад развије магла вео
И настану разговори
Летње ноћи, зачула се
Песма њена где се хори.

Са жудњом је слушо песму
Рибар момче голобрадо,
Мучио се, венуо је
И у чежњи љуто страдо.

А колко је песник пута,
Окитивши цвећем лиру,
Мамио је слатким звуком
У љубави и немиру –

Па све залуд! Вила презре,
Лиру, венце милодуха,
Већ потајно љубила је
Поноћнога црног духа.

Ал' не дуго. Једне ноћи
Захори се са обала
Врисак, затим дивљи пољуб,
Дубок тутањ црних вала.

Од то доба ноћна песма
Над реком се није чула,
Неста виле, да л' је можда
Под пољупцем издахнула –

Прича не зна. Сине л' месец
На дну воде вила спава,
Њено мртво бледо лице
Месечина омотава. –

Ах, ти дрхтиш? О, не веруј,
То су приче ноћног мрака,
Заборави дивљег духа,
Моја љубав није така.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана