Милета Јакшић
Рођен је 29. марта 1863. године у
Српској Црњи. Потиче из свештеничке породице. Основну школу је завршио у родном
месту и наставља школовање у Новом Саду, у Великој српској гимназији
(1880-1889). Осми разред и матуру завршава школске 1888/89. у
Осијеку. Следеће године уписује Богословију у Карловцима и завршава је 1893. У
том периоду је био председник књижевног друштва Слога. После
завршене Богословије уписује се на Филозофски факултет у Бечу али га убрзо
напушта из материјалних разлога. Ради као наставник Монашке школе у Хопову
(1896-1899) где предаје српски језик, историју и хомеолитику. Кад је укинута
Монашка школа враћа се у родно место (1899-1901), и тражећи ново запослење
одлази у Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника (1901-1903), а 1904.
се враћа у Српску Црњу и прима парохију преминулог оца, и ту остаје до 1920.
За време балканских ратова скупљао
је прилоге за српски и црногорски Црвени крст, и због тога је 1915. осуђен на
петнаест дана затвора. После рата 1919. напушта свештенички позив и одлази у
Нови Сад где ради као библиотекар Матице српске, а почетком
1922. одлази у Београд и ради као секретар Министарства социјалне политике.
Своје прве песме објављује 1884.
у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј.
Писао је и приче, приповетке (прву збирку прича објављује 1900. у Мостару), а у
архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман
усамљеног младића и драма Урок. Међу значајнијим
делима су му: Песме, Дечија збирка песама и прозе (Београд,
1922), Сунчаница(Београд, 1929), Легенде и приче за одрасле (Београд,
1931), Мирна времена (Београд, 1935), Деоба врлика(Нови
Сад), Свети апостол Павле, живот му и рад(Нови Сад), Велика
тишина (збирка од двадесет две приповетке).
Прва збирка Песме (1899)
која излази у Кикинди доживела је исхитрену критику Љубомира Недића чији
конзервативизам није препознао најтананије пулсирање уметничких дамара
који су уткани у кохерентност његових песама грађених топлином с универзалном
поруком љубави. Осетљив какав је био, после овакве критике је дуго паузирао са
писањем не прихватајући чињеницу да је и лоша критика боља од равнодушности и
прећуткивања.
Пензионисан је 1923. на сопствени
захтев. Боловао је од шећерне болести и живео далеко од очију јавности. У
Београду остаје до смрти 08.новембра 1935. године. Сахрањен је на Новом гробљу
поред стрица Ђуре Јакшића, а 1970. је на родној кући у Српској Црњи постављена
спомен плоча.
