Textual description of firstImageUrl

Милета Јакшић




Милета Јакшић
Рођен је 29. марта 1863. године у Српској Црњи. Потиче из свештеничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и наставља школовање у Новом Саду, у Великој српској гимназији (1880-1889).  Осми разред и матуру завршава школске 1888/89. у Осијеку. Следеће године уписује Богословију у Карловцима и завршава је 1893. У том периоду је био председник књижевног друштва Слога. После завршене Богословије уписује се на Филозофски факултет у Бечу али га убрзо напушта из материјалних разлога. Ради као наставник Монашке школе у Хопову (1896-1899) где предаје српски језик, историју и хомеолитику. Кад је укинута Монашка школа враћа се у родно место (1899-1901), и тражећи ново запослење одлази у Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника (1901-1903), а 1904. се враћа у Српску Црњу и прима парохију преминулог оца, и ту остаје до 1920.
За време балканских ратова скупљао је прилоге за српски и црногорски Црвени крст, и због тога је 1915. осуђен на петнаест дана затвора. После рата 1919. напушта свештенички позив и одлази у Нови Сад где ради као библиотекар Матице српске, а почетком 1922. одлази у Београд и ради као секретар Министарства социјалне политике.
Своје прве песме објављује 1884. у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј. Писао је и приче, приповетке (прву збирку прича објављује 1900. у Мостару), а у архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман усамљеног младића и драма Урок. Међу значајнијим делима су му: ПесмеДечија збирка песама и прозе (Београд, 1922), Сунчаница(Београд, 1929), Легенде и приче за одрасле (Београд, 1931), Мирна времена (Београд, 1935), Деоба врлика(Нови Сад), Свети апостол Павле, живот му и рад(Нови Сад), Велика тишина (збирка од двадесет две приповетке).
Прва збирка Песме (1899) која излази у Кикинди доживела је исхитрену критику Љубомира Недића чији конзервативизам није препознао најтананије пулсирање уметничких дамара који су уткани у кохерентност његових песама грађених топлином с универзалном поруком љубави. Осетљив какав је био, после овакве критике је дуго паузирао са писањем не прихватајући чињеницу да је и лоша критика боља од равнодушности и прећуткивања.
Пензионисан је 1923. на сопствени захтев. Боловао је од шећерне болести и живео далеко од очију јавности. У Београду остаје до смрти 08.новембра 1935. године. Сахрањен је на Новом гробљу поред стрица Ђуре Јакшића, а 1970. је на родној кући у Српској Црњи постављена спомен плоча.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана