Милета
Јакшић рођен је 29. марта 1863. године у Српској Црњи. Потиче из
свештеничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и наставља
школовање у Новом Саду, у Великој српској гимназији (1880-1889). Осми разред и
матуру завршава школске 1888/89. у Осијеку. Следеће године уписује Богословију
у Карловцима и завршава је 1893. године. У том периоду је био председник
књижевног друштва Слога. После завршене Богословије уписује се на Филозофски
факултет у Бечу али га убрзо напушта из материјалних разлога. Ради као
наставник Монашке школе у Хопову (1896-1899) где предаје српски језик, историју
и хомеолитику. Кад је укинута Монашка школа враћа се у родно место (1899-1901),
и тражећи ново запослење одлази у Темишвар на дужност конзисторијалног
подбележника (1901-1903), а 1904. године се враћа у Српску Црњу и
прима парохију преминулог оца, и ту остаје до 1920. године.
За време
балканских ратова скупљао је прилоге за српски и црногорски Црвени крст, и због
тога је 1915. осуђен на петнаест дана затвора. После рата 1919. напушта
свештенички позив и одлази у Нови Сад где ради као библиотекар Матице
српске, а почетком 1922. одлази у Београд и ради као секретар Министарства
социјалне политике.
Своје прве
песме објављује 1884. у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј.
Писао је и приче, приповетке (прву збирку прича објављује 1900. у Мостару), а у
архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман усамљеног младића
и драма Урок. Међу значајнијим делима су му: Песме, Дечија
збирка песама и прозе (Београд, 1922), Сунчаница (Београд, 1929), Легенде
и приче за одрасле (Београд, 1931), Мирна времена (Београд, 1935), Деоба
врлика (Нови Сад), Свети апостол Павле, живот му и рад (Нови Сад), Велика
тишина (збирка од двадесет две приповетке).
Прва збирка Песме
(1899) која излази у Кикинди доживела је исхитрену критику Љубомира Недића чији
конзервативизам није препознао најтананије пулсирање уметничких дамара који су
уткани у кохерентност његових песама грађених топлином с универзалном поруком
љубави. Осетљив какав је био, после овакве критике је дуго паузирао са писањем
не прихватајући чињеницу да је и лоша критика боља од равнодушности и
прећуткивања.
Пензионисан
је 1923. на сопствени захтев. Боловао је од шећерне болести и живео далеко од
очију јавности. У Београду остаје до смрти 8. новембра 1935. године. Сахрањен
је на Новом гробљу поред стрица Ђуре Јакшића, а 1970. је на родној кући у
Српској Црњи постављена спомен плоча.
