Ружица бела у градини тужној
У позну јесен самохрано цвета
Ко бледа зрака поврх гроба нема
Ко светли санак преминула лета.
Чекала ваљда славуј да запоје
Ал место песме северац застуди,
Насташе магле и буре јесење
А вихор један рашчупа јој груди.
Тако се моје срце тебе сети
И живне спомен на времена стара,
Ал још га већа само туга свлада
Кад види јаву па се разочара
ПОДЕЛИТЕ ЛЕПОТУ ПОЕЗИЈЕ
Facebook
Twitter
Copyright Copyright © 2012 -
Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта
Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.