Ружица бела у градини тужнојУ позну јесен самохрано цвета
Ко бледа зрака поврх гроба нема
Ко светли санак преминула лета.
Чекала ваљда славуј да запоје
Ал место песме северац застуди,
Насташе магле и буре јесење
А вихор један рашчупа јој груди.
Тако се моје срце тебе сети
И живне спомен на времена стара,
Ал још га већа само туга свлада
Кад види јаву па се разочара
