Црно небо пуно вечне тајне,
На очи јој две звезде слетеше
За то су јој очи тако сјајне.
Љубила се са ружицом младом
Кад се јутром у леји развија
Па јој листак па уснице оста,
За то су јој уста руменија.
Гледала је када облак букне
Муња суне, храст доле обори,
Па када је на ме погледала
Моје срце у пепео створи.
(Песме, СКЗ, Београд, 1922)
