Те влагом мире твоје тамне власи?
Да ли из хладних струја океана,
Где си пламен летњег дана
Провела на груди
Воденог духа? –
И сад се дижеш... у твојој коси
Горе корали, сија се бисерје;
Ризе су твоје обливене
Светлошћу благом, и дахом морске траве
И груди мирисаве
Росне и меке
К'о лабудово паперје...
Заштитнице добра!
Љубавник се теби клања,
А ти га благосиљаш
Сањива, уморна од миловања...
Ноћи! Не тони скоро у морске струје:
Јер ја љубим
Под твојим окриљем благим.
Злато ми спава на руци,
Драга ми спава, склопила је очи...
Продужи власт, ноћи чаробна. –
Ах, скоро ће зора доћи
Већ дишу јутарњи лахори
И ја нећу моћи
Поцрпсти богатство сласти
Којим су препуњене
Усне и груди њене.
(Антологија новије српске лирике - Богдан Поповић)