Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...
Четири ветра дохватише
Свилено ткање беље од снега, –
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео, –
И, бијући се, поцепаше га
У кончиће и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.
И сад, у благе јесење дане
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди, –
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.
