Носи те у куту ока свога,
Немирне руке које си волео
Грабежљиво плету нити живота.
Поласкан муњом што варнице коси,
Одзвања глас у акрилном звону,
Ветар и киша звук тај носи
Ка бескрајним просторима
Свевидећег ума.
Твоја несуђена жена и царица,
Сања у вриску, мати јој шума.
Руке је скрила под заклон среће
И неспокој брише са свога лица,
Кажи где јеси, ти проклета жено
Угаси више те паклене свеће.
Нек` ти ватра срцем проструји
твој поглед опија што ретко се среће,
измами га из груди, па нек` све бруји
НЕ ЉУБИ ОНОГ КОЈИ ТЕБЕ НЕЋЕ!
