Кристина Јанковић рођена је у пролеће
1974. године у Земуну. Писала је дечје песме, објављивала у дечјим часописима, Кекец и Различак.
Кад је љубав уплела своје канџе у њен живот, разболела се и чин писања, који је потом
остварила, омогућио јој је
привремни бег од болести и сувопарне стварности.
Човек
најпре одрасте кроз свој бол, кад се стеге раздвоје и бол као каква врела лава покуља напоље, када
га обујми сасвим својим прејаким стиском и не да му да дише ни да мисли. Кад се
мало прибере од силине ударца, помисли, добро је макар сам жив, макар могу да
се крећем, да говорим, да осетим слободу, а они који су болесни од какве дуге
болести, коме се не види ни почетак ни крај ни средина, могу само рећи: Добро
је, макар сам жив, па нек боли, нек патим, јер шта се крије са друге стране
живота, ко је сазнао, више се није вратио.
Објављује
на страницама фејсбука посвећених поезији, затим у многим зборницима и
заједничким збиркама, што у дигиталном, што у штампаном издању. Песме су
љубавне и духовне
тематике.
У
периоду од 2015. до 2017. године интензивно се бави писањем. У том периоду објављује три
збирке песама: Заувек и сада, У окриљу ноћи и рагом љубави.
Десетак
песама јој је преведено на руски језик захваљујући песнику и преводицу
пуковнику Владимиру А. Бабошину, а поједине су се нашле у руском часопису за
књижевност Нови поглед.
Живи
у Новим Бановцима.
(12. април 2018)
