у каменитим стазама, лелујавим путевима
неочекиване наде надолазеће сени
што гомила радост у благим очима
и игра се бојама калеидоскопа.
И нисам мислила да је јесен последња,
јесен пред избледелом сликом љубави
да ће брзо нестати као киша пролетња,
да остари под заветом да нас нико
не растави.
Остадох зауздана тугом неизмерном
под својим бедрима од снега
иако корачам ко лавица, скупљених зеница
и смејем се, кријући бол подно брега
да останем јака, постаћу ратница.
Не бледи у мени та јесен,
препуна боје, препуна контраста,
као лишће стаменог јасена
победник увек остаје сам,
макар са ужареним сјајем на уснама.
Добро је, зар не знаш да нисам без вере
без наде и љубави остала?
Иако срце уме да боли ван сваке мере
оно уме да се опоравља
кад плати за грех што сам заволела.
Такве су пламене љубави
што изгарају душу с краја јесени
иако је трен довољан да се пребира
изабраће усталасану плиму немира
јер ти си она кап у мојој чаши свемира.
