Искристалисала сам мисао јасну,
Толико јасну као сунце у зениту пролећа,
док се јутро још снено отискује,
ко печат на листу маховине,
пробијајући бедеме жала
савијене под дебелим сагом жеља,
успламтеле у очају понора.
Не разумеш, не,
да скупљам сада крхотине срца
што су остале од пуцња у ноћи,
што је пробило крвави рубац
дозивајући вриском,
у загушеној соби, без ваздуха.
Не разумеш ме, не!
Шта сам ја у сенкама без снаге,
са страхом у влажним очима,
ближа отровним уснама,
што уједају и када љубе?
А несуђени сан кида ми утробу,
испреплетен у ситним венама,
што јавиће се у тек у свитање
И чека да досањан буде.