Бранка Попић | ВРАТИЋУ СЕ ЈЕДНОМ

вратићу се једном у крило мога краја,
па га макар кистом рисала по зраку,
одломићу грану шареног бескраја
што се чедно свио у сунчеву зраку.

потећи ће срцу осјећања мила,
недоплакан обзор над домом се шири
и бићу опет оно што сам била –
– несташна дјевојчица што у сунце вири.