густога ткања.
иза мене пукла равница
и бара пуна локвања.
мами ме ова потоња
да прескачем са цвијета
на цвијет,
да узимам залет,
да се винем и да сањам,
своје дане драгоцјене
узалуд поклањам.
варка је то потмула!
ако разгрнем завјесу
густога ткања,
ако разгрнем завјесу,
ја не знам шта видјећу.
можда свјетло, можда свијет,
бијели дан и сунцокрет.
можда дјецу, можда коње,
дивљи трк
и гриве трес мрк.
