свелога цвијета што на сунцу
латице своје узалуд мије.
све казано,проказано
на отвореном мору плута.
и чему ће хтјети
све селице птице
повратак свој у боље крајеве,
да ли ће топлина за њих
да потраје?
зауздан вранац дивљега кова
пропиње ноге у вис,
а помамни кротитељ оштрином бича
га тјера на тло.
и завријеће све потисле приче
да изроне с ноћом на дан.
заспати неће црна ми слутња
што вјешто се спушта
мени на длан.
образ је слан.
