Ова жена усније каткад
среће зачетак
и од пешчаних зрна
дивне куле у висине незнане успне,
на двору своме смерно влада
и мудре поруке савезницима кроји.
Ова жена ведри и облачи,
у кишне сате сунца донесе,
на падине стрмих кршева
мирисне босиљке посеје
у алеје питомих вукова.
Ова жена наднесе лице над
језеро од кише тамно и замућено,
не би она сјајем пути ни једну
живаљ слатководну
на трен засенила.
Ова жена из недара скромне
дарове у жито носи,
њене се стидне речи од
хвале најгласније даље чују
и у ухо најнежније слију.
Ова жена нема слугу,
њене су очи да служе жељне,
сва јој се крхка телеса
у жал на вид претворе,
од исконске љубави предане,
она је слуга на твоје дворе.
