Што се међ кестењем нашле нису,
Само ме под прса пекла жеравица,
Као жудних ноћи љубећи на Вису.
И нисам се хтео из сенила маћи,
Дернека и вина у глас се одрећи,
Нисам те се трезан могао дотаћи,
Од жеље и стида потрчати срећи.
Небеских колајни са твојих недара,
Могао бих поваздан у њих гледати
И путеној дражи са твојих бедара
У самртни час, морао бих се предати.
Сву ноћ сам слушао јецање птица
И јецај ме равно усмрти међ груди,
Под прса ми јоште тиња жеравица,
− Погинух од жеље, од очију, људи!
