Мирисно вече чезнућа и снова;
Сањиво покој над равни се диже
Ко мирис благи са пољских цветова.
И опет вече... Чини ми се давно,
Предавно ја сам преживео њега,
Некад и негде, у прадоба тавно
Споменом што ме узбуђује свега, -
Некад и негде... Ко би знао како?!
Ко у сну тајном, далеко... далеко,
У сну од кога остало је тако
Једино мрачно подсећање неко
На тавне слике из времена давни',
На нешто сетно, сано, из давнине,
Што тихо пусте задахњује равни
И глухе часе вечерње тишине...
И тада, докле спи раван без крета,
Маглени вео даљна брда скрива,
Мирише силно мирис пољског цвета,
С вечери што се мирним пољем слива,
Тада у мени шапутање неко -
Наговест мрачна незнаних гласова -
Навија тихо и понавља меко
Санану песму чезнућа и снова.
Тада, у сутон, изван тишме света,
Душа се моја отвара и снива,
И снови с' дижу као мирис цвета
С вечери што се мирним пољем слива.
