Мре јесењи мутни дан,
И листови шуште жути –
Пусти земља... Тужни пути
Што их граком прати вран.
Само, гдено тешка сета
Тишти круга драги збир,
Где мирише туга света
И босиљак тужни цвета
И побожни влада мир;
Само... само, после дана
С хуком што су прошли ту,
Где јесења лежи слана,
Сухо сипа лишће с грана
И болане чежње мру –
Тужно гледам, срце моје,
Гробни покој око нас;
Мину холуј куте твоје –
Пригрливши боле своје
Смерно слушам душе глас.
