Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.
И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.
И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.
И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.
Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици...
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.
