Textual description of firstImageUrl

Слободан Марковић‎ | * * *



Срце моје, ко зна, можда се размекшаваш,
правиш места за неког несрећника, болесника.
Бдиш, лудиш, молиш, не спаваш,
а град је препун мрака и злих слика.

Ти би се видим удубило да можеш.
Чак би и колевку за нахоче сочинило меку.
Направило би му ципеле од сопствене коже,
само да га друмови не пеку.

Ти би свима жалосним, без друга
дало по комад братства, да сваки створ схвати
како постоји ипак и сат радости
када не мора да се умире и пати.

Ти би у оног што мре, крв кануло,
и уместо хиљаду умирућих, ти би куцало, било.
И ти би све учинило да би свима свануло
и ко дете вихора по баштама се вило.

На крају, ти би ко безумно пиће
опило свет мучан док олуј хара и баца.
Теби се у мраку света непрекидно свиће.
Срце, ти си расад пољубаца!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des