Много злата, много сребра бијела,
Па још који крижић око врата,
Па још који вјенчић око чела!
Благо оном, кога ресе части,
Пјевају му топови и звона,
Благо оном, кому је у сласти
Свијет цијели шумна плесаона!
Благо оном, те у тихој ноћи
Само гали пуне жеља груди;
И док сања, кад ће драга доћи,
Већ га драга цјеловима буди!
Благо вама, стопут благо свима!
Шапћем црно небо гледајући;
Благо вама, међу умрлима
Одабрани, слатко пирујући!
Мени нема части нити круне,
Нема злата, сребра нема бијела;
Имам груди уздисаја пуне,
Црне бриге сједе испод чела...
И влачим се кроз веселе чете
Као нешто, што за људе није;
Мисô ми се ко сиротно дијете
Од кутића до кутића вије...
И корим се: још је јада дости,
Више, више нег сам суза лио:
Просјак тражи на сметишту кости,
Што господски пас их оставио!
И ја радо гладној оној сјени
Сузу бришем, и срцу је лако;
Благо вама; ал како је мени,
Вама никад неће бити тако!
1890.
