Textual description of firstImageUrl

Силвије Страхимир Крањчевић | НЕВИНЧЕТУ



Пробуди се... гле га... злато!
Какве су ти очи мале!
Пробуди се – а и на то
Усне му се насмијале,
Нешто гледи, нешто суди,
Слатко тепа, слатко дише,
Нешто гледи па се чуди
И ручицу малу сише.

Ај, што зуриш у нас тако,
Што би, чедо, хтјело знати?
Ај, што зуриш, и онако
Дост' ћеш рано прогледати.
Шарне сад се слике чине
У несвијести ока твога,
Ал ће минут ко што мине
Сласт од млијека мајчинога.

Ај, што зуриш у нас тако?
И твоје се свјетло буди.
Ај, што зуриш, и онако
Отроват ћеш рано груди.
Ти се чудиш овом шару,
Истину би знати рада;
Сазнат ћеш је по имену,
А наћ ћеш је – ко и сада!

1891.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана