За срећицом, за милином?
Пахуљице ситна, бијела,
Обасјана мјесечином!
Ал је теби Усуд реко
Да се родиш ноћи треће –
И чемер ти бјеше млијеко,
Твоје цвијеће и прољеће.
Ко да нисам у свом срцу
Давао ти дивну пићу,
Бурне душе врелу крвцу,
Загријану на ужићу,
Кад ко пчела мајских дана
Лијетах цвијећем по пелуде,
Да ми срце не очама
Кад ми души зима буде!
Шарна санка на смрт блиједи,
Од дима се у дим враћа,
Нема ништа што вриједи,
Осим суза, чим се плаћа!
А што каткад за вечери
Сунашце се зимско кријеси,
О, не вјеруј да се двери
Отварају на небеси'!
1889.
