Textual description of firstImageUrl

Сергеј Јесењин | ПИСМО МАЈЦИ


Јеси л’ жива, ти, старице драга?
Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
Нек вечерња она светлост блага
Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,
Да те за мном туга стегла љуто,
И да често излазиш до пута
С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,
Иста слика пуни стравом таму:
У кафанској тучи као неко
Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!
Само тлапњом страшно мучиш себе.
Нисам тако тешка пијаница,
Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,
Живим само једно сањајући,
Да се опет из овога јада
Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање
У пролеће бело испреплета.
Али немој опет у свитање
Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не буди одсањани жамор,
Не оживљуј што је хтела душа –
Одвећ рани губитак и замор
У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!
Минуло ми прошли дани скрише.
Само ти ми, мајко, носиш срећу,
Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,
И не тугуј за мном тако љуто.
Не излази пречесто до пута
С изношеним, старинским капутом.


Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des