Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
Нек вечерња она светлост блага
Дом твој купа невиђеним сјајем.
Јављају ми да си забринута,
Да те за мном туга стегла љуто,
И да често излазиш до пута
С изношеним старинским капутом.
Да ти стално, у сутону меком,
Иста слика пуни стравом таму:
У кафанској тучи као неко
Зарио ми испод срца каму.
Немој више бити брижна лица!
Само тлапњом страшно мучиш себе.
Нисам тако тешка пијаница,
Да бих умро не видевши тебе.
Као некад, нежан сам и сада,
Живим само једно сањајући,
Да се опет из овога јада
Што пре вратим нашој трошној кући.
Вратићу се кад нам башту грање
У пролеће бело испреплета.
Али немој опет у свитање
Да ме будиш ко пре осам лета.
О, не буди одсањани жамор,
Не оживљуј шта је хтела душа –
Одвећ рани губитак и замор
У животу морадох да кушам.
И не учи да се молим. Нећу!
Минуло ми прошли дани скрише.
Само ти ми, мајко, носиш срећу,
Као ти ми не сја нико више.
Зато немој бити забринута,
И не тугуј за мном тако љуто.
Не излази пречесто до пута
С изношеним, старинским капутом.
•С руског препевао Миодраг Сибиновић
Сергеј Јесењин – ПИСМО МАЈЦИ
Још си жива... О, радости моје...
Жив сам и ја и поздрав ти шаљем,
нек се смијеши кров колибе твоје
у рјазанске сутоне и даље.
Мени пишу да ти често, тако,
надајућ се одблудјелом сину,
излазиш у вечери полако,
увијена у тужну црнину.
И док сутон изаткива таму
у мисли се занијети знаш:
видећ љуту разбојничку каму,
о мом крају грозне слике ткаш.
Умири се, рођена, не зеби,
одагнај та болна привиђења,
та нијесам такав идиот да теби
не бих рек'о задње довиђења.
Не, мајчице, ја сам и сад њежан
као оно у дјетињству свом
и толико желим, из метежа,
да се вратим у тихи наш дом.
И доћи ћу, свакако ћу доћи,
оставићу гнијезда огавна,
а ти немој након благих ноћи,
да ме будиш кô у јутра давна.
Не буди ме у освитке зора
и не учи да будем побожан
много што-шта одболоват морам
да бих опет био твој Серјожа:
и кафане, и дроље, и туче,
гдје никада не бих да се вратим
све ће бити једно ружно јуче
осим тебе, добра моја мати.
Зато, мила, смири се полако
и опрости свом несрећном сину,
немој лутат вечерима, мајко,
увијена у тужну црнину.
•Превод Вито Николић
