Textual description of firstImageUrl

Сергеј Јесењин | РАСТАНАК



Вече црне обрве натуче.
Нечији коњи пред улазом стоје.
Да нисам младост пропио јуче
Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да песму кише слушам у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,
Оне што ме муче док не дотуку.
Облици нежни и појаво слатка!
Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Али и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Тек’о наш живот, ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана