Укруг плешу твоји прсти чили,
Угушио бих се у тој пјаној јари,
Пријатељу једини и мили..
Не посматрај те украсе њене,
А ни свилу што с рамена пада.
Тражио сам срећу код те жене,
Али пропаст нађох изненада.
Нисам знао да је љубав – пошаст,
Нисам знао да је куга, рана..
Жмурећи је она к мени дошла
Помутивши памет хулигана.
Певај, друже, какав беше за нас
Млади занос у времена боља!
Нека љуби неког другог данас
Ова млада и прелепа дроља.
Ах, застани. Нећу да је корим.
Ах, застани. Нећу да је кунем.
Дај да песмом о себи ти зборим
У дубоком басу ове струне.
Теку дани – кубе од азура.
У срцу ми торба снова златних.
Ја сам много иштипао цура,
Много жена стискао податних.
Да! јер то је истина што трује:
Гледале су моје дечије очи
Како жудни џукци око кује
Нежно лижу њен сок што се точи.
Што да мучим љубомором себе!
Што да онда ја болујем смртно!
Наш живот је – постеља и ћебе.
Наш је живот – пољубац и вртлог.
Певај, певај! кад се руке вину,
Носе муку кобнију и већу.
Чуј, нек иду сви...
Никад, друже, ја умрети нећу!
(1923)
Превео Никола Бертолино
(Из књиге Сергеј Јесењин, Ко сам шта сам, Београд, 2019)
