Textual description of firstImageUrl

Сергеј Јесењин | МОЖДА КАСНО



Можда касно, можда много рано,
Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.

Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.

Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље осећање,
Што у женским погледима тражим.

Избави ме – о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно захватило врење,
И шумљење плавог јоргована.

Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати!
Тај изазов прими Дон-Жуане.

Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути.
Ја мећаву сматрам мајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.

Ето што се збило – куд блудим,
Зашто увек клечим испред друге;
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом – пун туге.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана