Не размишљах о том много лета,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветропир-поета.
Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Сваког дана већу мржњу будим,
Непомирен с издајом и тугом.
Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
Па зар лажно, шупље осећање
У очома ових жена тражим.
Избави ме, о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно испунило врење
И шумљење плавог јоргована.
Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати –
Тај изазов прими, Дон-Жуане.
Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути:
Ја мећаву сматрам рајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.
Ето што се збило и куд блудим,
Зашто клечим вечито пред другом –
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.
(13. XII 25)
Превео Никола Бертолино
(Из књиге Ко сам шта сам, Београд, 2019)
