Ја ти не знам одговор да дам.
Твоје очи море ми открише
Као плави разбуктали плам.
Никад нисам с караваном свиле
Путовао у багдадски крај.
Пригни к мени своје груди миле,
Дај да клекнем, одмора ми дај.
Залуд молбе и жар мој – пред њиме
Теби увек свеједно ће бити
Што Русија – то далеко име –
Каже да сам песник знаменити.
Мојом душом хармоника гуче,
Месечина сија и пси лају.
Персијанко, зар ништа не вуче
Тебе плавом далекоме крају?
Не дођох ти због чаме и муке,
Кроз маглу сам зов твој чуо ја,
И лабуђе ти си свила руке
Око мене, као крила два.
Мир одавно од судбине тражим,
Али прошлост проклети не желим.
О својој ми домовини кажи
Нешто лепо, да се развеселим.
Надјачај ми хармонике јеку,
Нек’ чарима новим се омамим,
Да, жалећи девојку – северку,
Не уздишем, не снатрим, не чамим.
Па нек нисам био на Босфору,
Опис његов могу да ти дам,
Јер се очи твоје, сличне мору,
Таласају као плави плам.
Превео Никола Бертолино
(Из књиге Ко сам шта сам, Београд, 2019)