Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | СРЕЋА


Времена једног дана нећемо имати више
да путујемо светом, путника два среће жедна.
Слапови беле пене заклокотаће тише
и закорачићемо у сусрет густој тами
и ноћ ће доћи судња за нас што нисмо криви
за нас који смо себи већ пресудили сами
јер смо љубави хтели, хтели много више
него што су је нама донели наши дани.

У папрати неспокојства наша се сакрила срећа
снегови су је онда покрили густи и легли
а ми смо ишли путељком што распутници води
увалом склиском и стрмом грбили снове и плећа
и исправљали их одмах с тугом од бола чедном
верујући да мора та срећа да се роди.

Смешили нам се једни и корели нас други
а ми смо упорно свица тражили у овој тами
и видели смо очи које нас гледају благо
и подсмех који нас туче кроз конце ледене кише
и нисмо били сами
и нисмо били сами
јер оних који воле увек је много више.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des