Мира Алечковић рођена
је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Као гимназијалка, 1939. године
постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноосло-бодилачке
борбе, и чланица партизанске илегале у Београду.
Била је једна од најбољих
ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица. По завршетку гимназије
студирала је општу књижевност и славистику у Београду као и вишу Фушеову школу
при Сорбони. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника
Србије и председник Савеза књижевника Југославије.
Песничко стваралаштво Мире
Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју
прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године.
Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за
одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на руски, бугарски, румунски,
мађарски, пољски, чешки, италијански и на све језике народа Југославије.
Њена лирика се заснива на
једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци.
Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за
поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља
илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.
О свом раду Мира Алечковић
каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем
од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за
уточиштем кад изневери свет одраслих.
Умрла је 26. фебруара 2008.
године у Београду. Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана
на Новом гробљу.
Збирке песама:
1946.
Звездане баладе, 1955. Пионирско пролеће,1956. Пријатељи, 1957. Ластавица, 1963. Сребрни воз, 1970.
Сунчани солитери, 1972. Да
живот буде љубав, 1975. Сањалица, 1980. Не могу без снова, 1982. Стаза сребром извезена.
