Мира Алечковић
Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду.
Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица. По завршетку гимназије студирала је општу књижевност и славистику у Београду као и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије.
Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, италијански и на све језике народа Југославије.
Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.
О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.
Умрла је 26. фебруара 2008. године у Београду. Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Збирке песама:
1946. Звездане баладе 1955. Пионирско пролеће 1956. Пријатељи 1957. Ластавица 1963. Сребрни воз 1970. Сунчани солитери 1972. Да живот буде љубав 1975. Сањалица 1980. Не могу без снова 1982. Стаза сребром извезена.
