Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | ТИХО



Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.

Седим на стени - ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,

да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта