Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.
Седим на стени – ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,
да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.
Copyright Copyright © 2012 -
Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта
Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза