Мира Алечковић – ТИХО

Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.

Седим на стени – ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,

да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.

 Мира Алечковић   

Facebook Twitter Linkedin Pinterest
ПОДЕЛИТЕ НАЈЛЕПШУ ПОЕЗИЈУ