Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | CAMO ТИ УМЕШ




Само ти умеш да видиш лепоту недоживљеног
тебе не уплаши трава моје косе која тихо прецветава
само ти знаш вредност очију које су виделе
и руку којима теку плаве набрекле реке дана
и усана које су пољубац и осмех горки усана

За том женом као за девојчицом пуном снова
насмеши се благо
свако има своју лепоту
ти знаш лепоту жене која и душом љуби
и увек као први пут, узнемирено девојче
пред пољупцем првим у косу

Ако је помало изгужван хаљетак коже на нама
ако је свака бора успомена једна горка
зар нисмо богатији...

Зар твоје очи, човече, и виде боље од очију младића
зато твоје руке грле нежније од руку
које надмена снага ломи
зато је моме длану љуљашка снова твој сан

Моје су очи огледало вечитог лутања
твоје су очи зрцало судбине коју си понео
и мој је осмех радост коју си тражио дуго
који си немирно чекао и нестрпљиво дочекивао
и испраћао јер није био онај који је у сну бивао

Лепи су пупољци плави у плавом пролећном дану
у плавим жилама руку свако свој живот понеће
лепо је лето, богатије зрењем и бојама
волим те, јесени, ти си моје поновно пролеће.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des