Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | НЕЗВАНИ ГОСТ




Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.
Ја никада не зовем љубав,
она ми дође сама.

Незвани гост донесе
понекад више радости.
Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.

И кад те не зовем,
на тебе ипак чекам.
Уђи, мени су увек
снови драги гости.

Жена је увек неког
жељна и сама.
И жена увек сања.
Уђи; рећи ће: сањари.
Уђи; рећи ће: луде.

А има их који ће рећи
да смо старинска деца
што намернику с пута
износе хлеб и со.

А све је ново у мени –
у ове дане снова
ја ништа немам
сем жеље да живот буде
долином топлине људске
пут њихов расплетени
којим долазиш и ти,
незвани гост.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана