Textual description of firstImageUrl

Милош Перовић | ПЕСНИК



Ти си осуђен да кроз живот идеш
Сам и осамљен, без друга и брата,
Ко галеб кад се одвоји од јата,
Те бурном, пустом пучином залута
Не знајућ' циља, не знајући пута.

Небо ти душу обдарило тугом
И вечном чежњом напунило груди,
Ал' твога бола не разуму људи,
Нит га ко знаде, нити га ко схвата,
Те сам га сносиш без друга и брата.

С поносом Бога а бачен сред кала,
С небеским духом а телом човека,
Ти вечно патиш од века до века,
Далеко мишљу сред небесних страна
А делом посред земаљских обмана.

И патиш тако и вечито тако,
Небеска душо на земљу прогнана,
Велика мисли сумњом загорчана,
И сама смрт те утешила не би,
Јер земља с небом рве се у теби.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des