Као вечност што је!
Нашто, кад није оштра као копље,
Ни јасна кô сунце,
Да њоме продрем у знамење своје!
Нашто, када је на јаде нам дата!
Мати вечног страха;
Кад не допире од покрова даље!
До гроба мрачна,
А тајна преко ништавога праха.
Нашто та мудрост Божјег Провиђења,
Црв коме се клања!
Нашто ме вара са призраком умља?
Нашто ми очи
Кад вечно тонем у тами незнања!
