Уздаси очајања и крици пуни јада,
О, кад би могли једном стати у моје груди,
Па само моја душа да пати и да страда!
Болови браће моје од неба даровани,
Удари ледне руке, зависти, зла и срама,
Ходите, ход'те мени, ја ћу вас неговати
И хранићу вас срцем и крвљу и, сузама!
Ходите, да мој сабрат не позна грозу вашу,
Да не зна судбу страшну што на род људски паде,
Те да не куне Бога и живот да не куне
И да не цвили болом без вере и без наде!
О како бих вас лако без клетве и роптања
Сносила љубав моја у срцу крвавоме,
Кад зна да нигде више у свету јада нема
Осим у души мојој, осим у јаду моме!
