спаљено жито, со и тамјан ноћас ти жртвеник кади.
У твоју славу гори ова лисната храстова грана,
ми те се одрекли нисмо ни Христа ради.
На срцу су нам још пропланци, стада и паше,
још смо ми народ прича и шума.
Залуд су векови прошли, дубину душе наше
не изменише ни сва чуда Запада великог ума.
Још молимо те уз дим свештене жртве
да пошаљеш у горосече злодуха страшнога лика,
да звонки ток потока успављује нам мртве
и да виткије расту јасика и оморика;
да чуваш наше шуме и бистре зденце и кланце,
и танконогу кошуту од прождрљивости вучке.
Мада су Славјани плави стресли са себе ланце
памтимо ми још песме старинске, хајдучке.
