Биографија
Милорад Панић Суреп рођен је у
Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у
слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа,
устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име,
које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету
1936. године и већ као познати млади песник запослио се у редакцији Политике. У
првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не
изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије.
У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност - оснивање и
организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије.
Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова,
манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака
наше богате културне баштине.
У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду.Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: "спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад... дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и сви оним што је карактеристично за тај крај..."
Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме (1931), Просто, песме (1933), Ти долазиш, песме (1937), Жито, поема (1939), Ада, поема, (1945), Приче о сељи Миши, песме за децу (1946), Светлост земаљска, песме (1948), Филип Вишњић - песник буне, монографија (1956), Српске народне приповетке, антологија (1951), Слово о полку Игорову, превод са староруског (1957), Кад су живи завидели мртвима, летопис (1963), Ћирило и Методије (1964).
Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.
