и одњиха уз олује,
те вам велим: Нигде тако
не пева се о слободи,
нит о правди лепше снује.
И сад ветар што њом ватре
распирује, поља пали,
сав плод труда када сатре –
у вигњу ће челик срца
моћи само да окали.
С попаљених се огњишта
по селима завет краде:
у Мачве срп претвара,
њиве наше у бојишта,
а ратаре у громаде.
Зато крају у пожару
и ја вичем из све снаге:
вековима на твом жару
моћи ће се огрејати.
