Има их свуда по Балкану,чича зараслих у браде беле.
Сами са собом причају у дугу дану
грдећи врапце и хвалећи пчеле.
Њихов је свет и сав смисао
неки плетени тор и небо променљива ока;
ко јагње кротка им мисао
не иде даље од баште босиока.
Њихова љубав сасвим проста,
зрачећи свему радост и мир,
пред намерника – госта
износе најлепши мед и сир.
Уз лулу са жишком жари
и сатљик ракије од три лета
причаће вам сву ноћ све старе ствари
и како белим цветом шљивик цвета.
Не чудите се ако у зору рану
и старословенски проговори старац тих.
Има их свуда по Балкану,
заборавила је и смрт на њих.
