(Фрагменти из теоријских радова Миливоја Пејчића)¹
О задатку песника и судбини песничког дела
Ти служиш својој уметности, а не својој сујети. Да ли твоја дела имају неку вредност, то мораш увидети тачније него било ко други, као што си свестан и сваког њиховог недостатка. Могућност таквих увида део је стваралачког дара. Ако, дакле, имају вредност, онда ништа друго није важно. Да ли ће поткупљиви критичари уочити ту вредност сада, после сто година или никад – теби је свеједно. Ти си обавио свој задатак.
(9. 2. 2003)
О поезији и слободи
Никакав спољни притисак, чак ни највећи, не може да исцеди песму из сувог непесмотворног духа. И обрнуто. Ако је у духу положено семе песме оно мора да никне, онако као што клица живота провали чак и кроз бетон и асвалт.
О значењу и смислу
Да би поезија икада, игде и икоме нешто значила, она прво треба да има значење, да буде догађање не само у речима него и у смислу.
*
Ако у песми смисао и није потпуно јасан он свакако треба да буде назначена шума у којој се он, скривен у неком жбуну, налази. Без тога је песма пуста игра речи. Што се мене тиче, ја не схватам зашто би из игре требало да искључим једног тако сјајног играча какав је смисао.
О стилу
Шта је стил? „На то питање после два миленијума (и нешто више) није дат одговор“ (С. Калезић: Књижевне новине, 1058/2002, стр. 17.) То је „неухватљив појам“...
Ја сам на то питање, међутим, одговорио. За себе, ако не и за остали свет. Стил је непоновљив отисак руке ствараоца. То је оно што дело чини индиидуалним и непоновљивим.
О изражајним средствима
У поезији су сва изражајна средства дозвољена и сва су једнако добра и опасна. Може се бити метафоричан, ироничан, патетичан, сентенциозан. И каквом год другом средству да се прибегне нужно га је држати под мером. Иначе се може запасти у претерану метафоричност, насилничку иронију, прегрејану патетичност, праскаву сентенциозност. А све то поезији доноси само штету... Меру пак одређују захтеви конкретног текста. Она није фиксна, него се помера и равна према природи дела и његових уутрашњих стремљења.
(19. 10. 2003)
О метафори
Метафора се мора измислити, али са ослонцем на стварним (неизмишљеним) везама између појмова. Метафора не сме да буде произвољна и насилна. Погођена је ако задржава нешто од стварних односа и на њима гради слику. Сама та слика, међутим, није репродукција него производ имагинације. Она је у обавези да сачува окосницу постојећих веза онако као што ту обавезу има карикатура на пример. Потпуно осамостаљена метафора окреће се против поезије.
О односу прозе и поезије
Разлика између прозе и поезије је разлика у интензитету односа између духа и језика. У поезији је тај однос интензивнији, сконцентрисанији, сажетији. Тако је та разлика једнака разлици између љубавне предигре и чина.
О односу квантитета и квалитета
Већина, ако не и сви песници, чак иако су аутори по стотинак песничких књига, у ствари успевају да испевају само мали број песама. Тако претежни део стихова које напишу представаља тек узимање дугог залета за скок у висину, даљину и понор песме.
(15. 11. 1988)
О светлосном трептају у тексту
Као што ликовни уметник производи светлост помоћу боје и облика, а музика помоћу тона, тако је поезија претварање речи у светлост. Нема уметности без светлосног трептаја у тексту. Посао песника је да натера речи да нам намигну, да нам дају знак, да нас изнутра озаре. Поезија показује стране речи као стране света.
*
Песништво је погон за претварање речи у светлост. Песник је мајстор који целог живота учи и наслућује мајсторију. А његове песме су пре докази преузетих покушаја него несумњивих остварења.
О лепоти књижевог текста
Када би књижевна дела имала бар део оних вреднсти која им на књижевним вечерима приписују њихови приказивачи, лепота би била нешто крајње обично, и самим тим банална. На срећу то није случај.
О стваралачкој снази песника
Оно што једно дело чини живим, естетски делотворним, јесте песникова стваралачка снага. То је до краја ирационална појава, елементарна као свака природна сила.
О песничком језику
Природно стање језика је оно у коме га налазимо у свакодневном говору. Поезија је свечано, празнично стање језика. Свакодневни говор је делник² језика. Поезија је свети говор, насупрот световном говору свакодневице.
*
Језик поезије се не разликује од прирдног језика. Сви његови елементи преузети су из тог такозваног обичног језика. Разлика је само у другачијој организацији тих елемената у оквиру песничког текста. Поезија је друго стање природног језика.
О односу поезије и документа
За песму, уметност, нису довољне чињенице, ствари догађаји. Чињенице треба завитлати, ствари разиграти. Све то треба покренути и окружити нимбусом живота.
О читаности и маргинализацији поезије
Проблем савремене поезије је њена несумњива гетоизација и маргинализација у савременом свету. На савремену поезију се нико не позива, њу нико не цитира, рецитале је од ње скро немогуће направити, а скоро да је неприступачна и усамљеничкинм читалачким напорима...
Савремена поезија нема читалаца. Од Сен-Џон Персових збирки песама продато је осамдесет примерака у години њиховог овенчавања Нобеловом наградом. Ретки су примери песника чије књиге налазе пут до читалаца. Ако се упореди с другим врстама уметности, поезија је, изгледа, у најгорем положају. Филм без публике замислив је само као промашај, слика коју нико не гледа, такође. Треба да је само поезија без читалаца нешто непроблематично и допуштено, чак пожељно...
Ова одвојеност поезије од читалаца, међутим, нипошто није природно стање ствари. Пре би се могло рећи да је она противприродна. Јер у највећем делу историје поезија је живела у присним везама са публиком. И писана је за њу. Како је дошло до тог раскида? Кратко речено, то је последица окретања поезије самој себи...
Жртвовање предметног значења показало се погубним за однос поезије с читаоцем.
О новаторству и песничкој моди
... Бити нов по сваку цену, макар и по цену живота уметности – то је императив у знаку кога ствара већина савремених уметника. Уосталом, под теретом тога налога не живи само савремено песништво него целокупни рад савременог човека...
Песничка мода је један од најефикаснијих начина обезличавања поезије. Моду одликује писање по налогу оног очекивања: „тако се пише“. На тај начин настаје поезија која губи одлике документа једне егзистенције, једног живота, ознаке особеног духовног одговора на изазове постојања. Та поезија се скоро претвара у материјални документ једног времена и његових модних хирова, као што је то, на пример, и било који други предмет из домена свакодневне употребе. Речју, мода доводи до појаве поезије без ауторских својстава.
О критици
Техничар обреда критике дело подводи под квалификациону шему, уместо да га сагледа у његовој индиидуалности.
( 18. 8. 2002 )
¹ Сви фрагменти преузети су из књиге: „Архив звукова, Мрављи бат, Разматрања о поезији“. Универзитет у Нишу, Ниш, 2010.
² Делник – обичан, радни дан, насупрот празнику
