и понашам се ко проста жена.
Јер ја сам острвљанка
с Острва удаљена.
Живим, и не треба ми нико.
А ако уђе, ноћима бдим.
Да загрејем вечеру туђинцу
спремна сам кров да упалим.
Поглед, - и више нисмо страни.
Ушо си, па, ето, остани.
Прости су закони наши
у крви записани.
Месец ћемо у длан намамити
ако нам то буде мило.
А ако оде, - као и да није био,
и ја – ко да ме никад није било
Рану од ножа гледам и бринем
да л' ће зарасти до оне зоре
кад нови путник затражи воде
за усне што му од жеђи горе.
(Август 1920)
• С руског превела Љубица Несторов
