Азијом док путујеш, ноћиш у туђим кућама, затим
избама, хамамима, магазама – у кулама брвнатим
чија чађава стакла простор држе на узди,
бундом се покривај и увиек се труди
да лежиш с главом у углу, јер теже је у углу томе
замахнути – притом у мраку – секиром над њоме
отежалом од малочас попитог, и по пропису
тебе засећи насмрт. У квадрат круг уписуј.
II
Бој се широке јагодице, укључно с месецом, оспичаве
коже образа; претпостављај смеђима очи плаве,
посебно ако пут води к шуми, гуштари тавној.
Обично, у очима разрез је оно главно,
јер је боље увидети, у последњи тренутак,
то да – мада хладнији – провиднији је од капута,
јер лед може да пукне, и у пелину боље је да
копрцаш се него у лажи лепљивој попут меда.
III
Свагда избери избу у чијем се дворишту десе
пелене. Пајтај се само с онима испод педесет.
Мушко те доби довољно сазнало о судби је
да би ти приписало нешто што себи је пре,
а то нешто је – жена. Криј у овратник бунде
новце; и у ногавицу под коленом, ако будеш
лишен пртљага; ал не у чизму: нађу!
У Азији, чизме су прве превиђене за крађу.
IV
Мичи се споро: треба ли пузати – пузај, кажу планине,
величанствене издалека, а бесмислене из близине,
она су форма површине што стоји окомито,
и, наизглед хоризонтална стаза, бршљану витом
слична, вертикална је, у бити. Тако је с планином:
стојиш – лежећи, а лежиш – стојећи, доказ да једино
неовисан си у паду. Тако се савлада намах
страх, вртоглавица над понором, ил усхит у планинама.
V
Не одзазивај се на “Еј, момче!” Остани глух и нем.
Чак и кад знаш језик, не изражавај се на њем.
Труди се да се не цепаш на анфас и из профила;
понекад, лице је просто – не моје. И кад пила
њихова сече псету грло, мрштит се немој. Пушећи,
гаси цигару у испљувку. А кад се ради о одећи,
облачи сиво, боје земље; у првом реду веш,
то смањује кушњу у њему да закопан будеш.
VI
Застајућ у пустињи, стрелу створи камену
да по њој, нагло пренувши се, схватиш у истом трену
у каквом смеру кренути. Демони, кад је тмуша,
у пустињи путника киње. Онај што збор им слуша
може да лако залута: корак у страну и – награбуси.
У пустињи су – код куће сабласти, демони, дуси.
Сам ћеш се у то уверити, песком шкрипећ, у дане
кад и од тебе једино ће да душа преостане.
VII
Никад ништа поуздано не зна човек ни један.
У водичева чврста, широка леђа загледан,
мисли да у будућност мотриш, и притоме се држи
од њега, по могућности, на растојању. У сржи,
живот је растојање – измеђ данас и сутра, то јест
будућности. И убрзати треба кораке своје
тек ако неко јури позади стазом тмичном:
убојица, пљачкаши, прошлост и томе слично.
VIII
У киселом задаху крпа, воњу прешаних балега
поштуј равнодушност ствари према погледу издалека.
И ти си ван дохвата – кад обрис ти је изгубљен –
бинкола, успомена, жандара или рубље.
Мљаскао у блату, или кашљао у прашини,
каква је разлика чим се обретеш у близини?
Чак је још и боље да човек са ножем на тебе
као на странца мислити не може
IX
Дуже но другде на свету чине се реке Азије,
и богатије алувијем, што значи – мутније;
када заграбиш из њих у прегршт, остаје ило,
а који из њих пију, забринути су шта се пило.
Немај поверења у одразе. Преплови на другу
страну тек сплавом који дело је твојих руку.
И знај да на обали, ноћу, одблесак ватрин,
клизећи низ реку, душману ће те издати.
X
У писмима из ових места прешути начисто
све с чим на путу сукоби се. Али, шуштећи листом,
причај о себи, о чувствима и др. јербо тамо
писмо ће да задрже. И уопште, сâмо
премештање пера целом хартијијом јест и
увећавање раскида с онима с којим сести
ни лећи више нећеш и, унаточ писму, које
више сусрести нећеш. Због чега, свеједно је.
XI
Када усамљен стојиш на висоравни пустој,
под безданом куполом Азије, у чијој плавети густој
пилот ил анђео каткад штирку би растапали;
кад нехотице уздрхтиш, ћутећи да си мали,
сети се да простор коме, чини се, ништа није
потребно, у суштини, снажну потребу крије
за погледом са стране, за мерилима празнине.
Тек твоје очи могу ову услугу да учине.
1987.
