коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме
