над овим домом и светом.
Дланом да прекријеш срце и очи,
тим јадним досадним цветом.
Не жури; до града певаће свемоћна досада
од мене и тебе, по целе ноћи.
Не сањај видике ни јутра,
кораке од младићства и пламена не сањај!
Кад се расцвета ил' свисне дан,
не могу више, не могу!
Покриј дланом срце и очи,
не ридај на каменом логу.
Не ридај! заћути једном над виђењем света
ове најподмуклије равнодушности ноћи!
Мој сапутниче,
досадо цвета!
