побледеле су мирне,
ко уморна свирала после теревенке
кад их месечина дирне.
Оне све сенче драго и нежно,
и љубе све што се губи,
у небо мутно, бескрајно снежно,
у снег што сахрањива, кад љуби.
Сенка је њина као паучина танка,
што дрхти немоћно, меко.
Ја сам на свету свему успаванка,
а мир је мој далеко.
Моје су ране болне и нове,
а мисли сузне, неопрезне.
Блажени који по мору плове,
и не остају да чезне.
Мисли се моје ничег не клоне.
Без суморне наде и спаса
пусте радосно у видик тону
у зрак што их таласа.
У бол и грех и крвопролића.
Са тугом новом и безданом
у сласт витлају жељом необузданом,
ко свело лишће, сва бића.
