Textual description of firstImageUrl

Милош Црњански | НА УЛИЦИ




Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја.
На свему што дође,
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.

Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

К'о цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.

Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и сан.

Кад махнем руком нехотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана