осетим: да желим
да оставим за собом
моје тужне мисли
у очима ти бистрим, невеселим...
О, колико пута
кад нам над постељом сат ућути,
и на твом побледелом лицу
од миља
приметим досаду луталицу...
О, колико пута тад устајем сам,
погурен и црн па се загледам
кроз мутан прозор у пропланке далеке.
И осетим да ми није доста љубав невесела.
Разочаран од твог уморног тела,
радознало милујем блудне и меке
велике очи биља.
